Hajde da ne zaboravljamo više

Dragi svi, htedoh da napravim pauzu, da sredim ispite i da se nakon toga apsolutno posvetim radu na blogu, međutim predugačak mi je jezik i ne mogu a da ne iznesem svoje mišljenje.

Reč je o Rađen aferi. O sramotnim naslovima koji nas zapljuskuju sa papira (jer ne  može se sve nazvati novinom) zbog kojih me je sramota što se školujem za novinara. O sramotnim naslovima koje su smišljali ljudi bez srama.

Mi smo narod koji voli da zaboravlja. Da li to radimo namerno ne znam. Pa pogledajte nam samo političku scenu. Devedesetih godina uništiše ljudi zemlju a isti su i dalje na vrhu. Ali mi je donekle jasno da zaboravljamo ružne stvari. Odbrambeni mehanizam valjda. Kako zaboravljamo lepe stvari? Kad smo zaboravili momente kada smo zbog pobeda bili najponosniji na činjenicu što smo se rodili u ovoj našoj Srbijici? Tada niko nije mogao da nam skine osmeh sa lica. Ma svaki put kad dočekamo nekog na onom balkonu puca nas neki ponos. Ej, nije što je naš ali je najbolji! Hajde sad da podržimo tog našeg, najboljeg…

Da sad razmotrim i drugo viđenje situacije, viđenje zabritutih majki i očeva koji komentarišu vest po kojekavim portalima. „On bi trebao da bude uzor omladini…“ Stani malo! A sve medalje, a sav trud, a porodica i brak? To se ništa ne računa?

Neću da dužim. Nemam ni šta pametno da kažem. Ako je pogrešio, pogrešio je. Čovek je!

Dostojanstveno kao i do sada!

#PodrškaRađenu