“Novinarski posao je sve samo ne lak”

Branislava Kostić, izvršna i urednica Lepote magazina Elle, o tome kako je pozicionirano modno novinarstvo u Srbiji, šta su prednosti a šta mane ovog posla

U želji da otkijem kako izgleda rad u modnom magazinu i šta nas u stvari čeka kada zagrebemo ispod sjajnog omota razgovarala sam sa damom kojoj je poznavanje modnih i kozmetičkih trendova u opisu posla. Branislava Kostić, zbog novinarskog angažmana, i dalje apsolvent na Fakultetu političkih nauka, bjuti i izvršna urednica modnog magazina Elle, pokušala je da mi dočara kako izgleda dan jednog novinara u svetu mode.

12063468_873731312697673_7343695464516932539_n

Foto: Jovana Tomašević

Veliki broj ljudi rad u modom magazinu povezuje sa filmom „Đavo nosi Pradu“ pa me interesuje koliko je taj film dočarao pravu sliku stvarnosti?

Taj film je nama, koji radimo u modnom novinarstvu, učinio medveđu uslugu i upropastio kompletnu sliku o tom poslu. Možemo da se ogradimo na Srbiju, jer u svetu to i nije baš tako. Ljudi misle da mi imamo jako velike plate, da nas oblače za posao, premijere, revije, a da se mi samo pojavimo, obmotamo lisicu oko vrata, sednemo u prvi red i uzdignutih glava u svemu tražimo manu. Ovo je u stvari čist novinarski posao, samo što je ovo grana novinarstva koja je lepa, šarena i zabavna. Sa druge strane ovo je vrlo ozbiljan i odgovoran zadatak zato što morate imati dobar sadržaj kako bi baš vaš magazin čitateljke izabrale, a i klijenti koji ulaze kao oglašivači ne ulaze tek tako.

Na početku karijere novinari se trude da upiju što više znanja i urednici su ti koji su tu da uvek pruže dobre savete. Koji su Vam saveti tokom karijere najviše značili?

Kada sam počinjala da radim mene su moji urednici savetovali da sve treba raditi „iz stomaka“, odnosno iz osećaja koji imate. To što kaže vaš stomak, to prezentujte, a ako pričate nešto drugo, pre ili kasnije će čitaoci primetiti da niste dosledni sebi. Konkurencija vas nikad neće prekidati dok grešite, oni tome aplaudiraju, klijenti možda neće ni primetiti šta se dešava, dok čitaoci to odmah primete. Kad vas napuste čitaoci onda nestaje magazin. U mesečnim magazinima kada čitanost pada, grešku ne treba tražiti u prošlom mesecu, već dva – tri meseca unazad. Čitanost u septembru pada zato što ste bili loši u maju, jer čitateljka koja vas voli kupiće vas i u junu, i u julu će vam dati još jednu šansu, ali vas onda više neće kupovati.

Na našem tržištu se pre nešto više od godinu dana pojavio Harper’s Bazaar koji je po sadržaju i kvalitetu sličan Elle-u. Kako ste odreagovali na konkurenciju?

Zaoštirla su se pravila u igralištu od prošle godine (smeh)! Sada odjednom imamo Zvezdu i Partizan u modnom svetu. Harper’s  je jedna izuzetna licenca koja je došla na srpsko tržište i to sa jakom podrškom iz Amerike. Mi sve kolege iz Harper’s-a znamo i sarađivali smo sa njima, neki su čak i u našoj redakciji ranije radili. Borimo se lavovski, i oni i mi. Oni su izuzetno korektni ljudi, bore se fer, mi takođe, pa sad – neka pobedi najbolji. Zvuči kao kliše ali iskreno to mislim.

12310680_906655852738552_5263106867442043969_n

Milena Dravić za Elle Srbija

Za razliku od dnevnih i nedeljnih izdanja u mesečniku imate više vremena da „upakujete“ izdanje, da li ipak nekad osećate kako „trčite“  jer se modni trendovi brzo menjaju?

Kao bjuti urednica često kažem da mi starimo tri meseca pre svih (smeh). Decembar je, a mi već sada završavamo februarksi broj. U redakciji već sada pričamo o sandalama, a nismo još ni ušli u sezonu perjanih jakni. Sa te strane ovaj posao jeste malo nezahvalan jer moramo da prognoziramo šta će se desiti. Jednom prilikom smo stavili Kejt Blanšet na naslovnu stranu kada je ona bila nominovana za Oskara. Dve nedelje kasnije, tokom dodele, mislim da smo tokom gledanja prenosa imali tremu kao i svi u Kodak areni u nadi da će ona dobiti nagradu Oskar, jer bi to značilo da će i nama skočiti prodaja.  Tako da morate imati širinu, ne pratite usko svoju oblast. Na taj način možete da povežete dešavanja iz kulutre, umetnosti i mode u jednu celinu i onda zaključiti šta bi to dalje moglo da se dešava. Pogrešimo i mi naravno, ali se trudimo da taj procenat svedemo na minimum.

Šta je ono što je najvrednije u ovom poslu?

Ljudi, bez sumnje. Ja sad kada prelistam svoj telefonski imenik u njemu imam kontakte umetnika, glumaca, muzičara, pisaca i dramaturga o kojima sam kao studentkinja mogla samo da maštam da ću doći do njih. Heroje društva upoznajete sa jedne druge, ljudske i veoma prirodne strane i to je po mom mišljenju najveće zadovoljstvo ovog posla – ta poznanstva koja steknete a onda i ona koja negujete. U ovoj grani novinarstva imate dve pozitivne sile koje rade u istom pravcu, te ishod jednostavno mora da bude lep, a sve to dodatno ulepšavaju stilisti, frizeri i šminkeri. Na kraju svi budu zadovoljni – gde ćete lepši i bolji posao? Takođe moram da pomenem putovanja na koja ne bih otišla da ne radim u Elu. Imala sam prilike da odem na berbu Jasmina za Šanel 5. Dolazite na polje gde je pre vas stajala lično Koko Šanel i odlučila da se na tom mestu ubiraju Jasmini za njen parfem, oni se na tom mestu ubiraju i dan – danas. Fenomenološki to je velika stvar, da jedan parfem uspeva da toliko dugo opstaje kao najpoznatiji parfem na svetu, a da su bočica i miris potpuno isti kao i pre 94 godine. Mnoge moje prijateljice koje su imućnije od mene su me pitale koliko bi koštalo da i one idu sa mnom, ali to jednostavno nije bilo moguće jer godišnje poziv za taj put dobiju samo dva novinara iz celog sveta. Ja sam imala sreće da je u trenutku kada sam ja bila bjuti urednica, Šanel pozvao novinara iz Srbije.

11796439_843058229098315_7179640956567197833_n

Foto: Miljana Vuković

Pričali smo o lepim stvarima koje ovaj posao nosi, mada pretpostavljam da postoje dve strane medalje. Šta je to što nije toliko lepo?

Mi smo klasični novinari – radimo intervjue, pišemo tekstove, svađamo se sa lektorom, korektorom i prelamačima. Uvek postoji prepirka između kreative – prelamači, art direktori i grafički dizajneri, i operative – nas novinara koji radimo svoj posao trudeći se da napišemo što bolji tekst. Mi smo u kancelariji od devet do pet a onda idemo na promocije, premijere, revije i dolazimo kući posle dvanaest sati rada. Često ljudi trivijalno shvataju moj posao, iako uopšte nije lak. Novinarstvo je novinarstvo, pisali vi o karminu, o lopti koja se kotrlja na terenu ili prenosili informacije sa konferencije za novinare predsednika države – odgovornost je potpuno ista.  Uzmimo za primer pijačni barometar: u zavisnosti od toga da li će neki novinar da napiše da je na Kaleniću paprika sto dinara a na Bajlonijevoj sedamdest, neka baka će se voziti deset stanica više da bi kupila te jeftinije paprike. E to je ta velika odgovornost! Kada pogledate usko, vi pišete samo o jednim običnim paprikama, ali posmatrano šire, nije to obično povrće, vi vršite uticaj, a on sa sobom nosi veliku odgovornost. Tako i u modnom novinarstvu , nije to samo jedan običan crveni karmin ili par lakovanih čizama.

Kada pričamo o odgovornosti, kakav je osećaj kada znate da oblikujete mišljenja mladih devojaka koje u tim tinejdžerskim danima upijaju svaku reč i svaki savet svog omiljenog modnog časopisa?

Pre svega, gledamo iz ličnog iskustva – da li bih ja to kupila? Da li bih drugarici, sestri, mami preporučila da kupi? Opet se vraćam na ono što sam rekla na početku – slušaj svoj stomak. Ako imaš dobar osećaj i ako ljudi slušaju taj tvoj osećaj, ti si dobar novinar i dobar urednik, a ako ne, ovo nažalost nije posao za tebe. Ne mislimo o sebi da smo bogovi. Velika odgovornost je na nama i zato mi u redakiji imamo unakrsno čitanje rubrika. Kada se sve završi, novinari sekcije lepote čitaju modu, modni intervjue – tačnije svi čitaju sve da bi stekli tu objekitvnost da vidimo da li naš konačan proizvod valja. Razmena ideja je ključna da bismo pogodili srž. Mi se istinski trudimo da jedni drugima pronađemo grešku. Ne mislim na to kao na lošu osobinu, već gledamo da pomognemo jedni drugima. Bolje je da ta greška ostane u redakciji tj da je vidi nas 11, nego da se proširi na našu čitalačku publiku do koje magazin dolazi mesečno, a to je preko 100.000 ljudi.

Da niste novinar čime biste se bavili?

Uh…Teško pitanje! Kada sam završila gimnaziju otišla sam u Centar za profesionalnu orijentaciju na Gundulićevom vencu, odradila sve testove i nakon nekoliko dana su me pozvali na razgovor sa psihologom. Pitala me je čime želim da se bavim, a ja sam joj kao jedna drčna osamnaestogodišnjkinja rekla: „Pa da znam, ne bih sedela ovde“. Zatim me je pitala čime ne želim da se bavim, a ja sam joj odgovorila da ne želim da mi svaki dan bude isti, dosadan, da radim finansije na primer. Predložila mi je novinarstvo. Prvo svaki dan mi neće biti isti, jer je svaki dan kao dan različit, a sa druge strane u toku života mogu menjati sfere novinarstva. Ovo je posao u kome svakog dana učite i napredujete u svim sferama, ne samo u svom uskom području. Za neke je to previše informacija, brzo i naporno im je, a smo valjda odabrali ovaj posao baš zato što volimo taj tempo. Tako da ne znam šta bih bila, morala bih malo dublje da razmislim o tome pa ću da ti javim. U svakom slučaju idem do Gundulićevog venca da odnesem onoj psihološkinji buket cveća.

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s